О ШКОЛИ

Oсновна школа у Трнову има дугу традицију која потиче још из доба Аустро-Угарске империје. Прву народну четвороразредну основну школу у Трнову подигле су Аустро-Угарске власти још далеке 1889. године. Шездесет година касније, односно 1950. године школа је проширила свој рад на осморазредну основну школу, када је изграђен и нови, већи и функционалнији објекат са осам учионица. Због повећања броја ученика 1979. године исти објекат је проширен са још 4 учионице и фискултурном салом, те инсталирано централно гријање у цијелом објекту. У току рата 1992-1995. године, школа је претрпјела знатна оштећења, која су дјелимично санирана 1996. године. 

ЈУ ОШ „Свети Сава“ Трново има успостављено основно деветогодишње образовање и васпитање, као и остале основне школе у Републици Српској. 

Ученици, наставници и родитељи ове школе узимају учешће у пројектима, које организују владине

и невладине организације. Знатан број наших ученика су чланови локалних спортских друштава, а

у оквиру школе редовно раде ученичке секције и организације, као што су: драмско-рецитаторска, литерарна, еколошка, саобраћајна, креативно-стваралaчка и секција за афирмацију истинских вриједности и музичка. 

ЈУ ОШ „Свети Сава“ се налази на територији општине Трново која се убраја у општине са посебним статусом.  У саставу школе дјелује је и подручна  школа Кијево.

Дан школе и ШКОЛСКА СЛАВА

Свети Сава, први српски просветитељ и заштитник школства

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен је око 1174. у дежевачком крају на планини Голији, а преминуо је 14. јануара  (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму.

У кнежевини Србији 14. јануара 1840. године за школску славу је проглашен Савиндан, празник у спомен на великог српског просвјетитеља и заштитника школства Светог Саву, оца српске државотворности, првог српског архиепископа, утемељивача српске дипломатије, књижевности, законодавства, здравства.

Прославе

Српска православна црква 27. јануара слави дан свог утемељивача, државе и школства – Светог Саве. Савиндан се обиљежава у свим школама у Србији и Републици Српској као радни, али ненаставни дан – школска слава.  Ђаци и просвјетни радници прослављају Савиндан свечано, уз приредбе, академије и сјечење славског колача.

Прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1812. у Земуну, одакле се брзо проширила у све дијелове српства, а химна Светом Сави је први пут изведена 1839. у Сегедину.

Свети Сава је установљен као школска слава на приједлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године, одлуком Совјета Књажевства Србског и те године прослављан у Крагујевцу и Београду.

Значај Светог Саве

Свети Сава био је први српски архиепископ, светитељ и просветитељ. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.

Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побјегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Заједно са оцем Стефаном, замонашеним као Симеон, Свети Сава је основао Хиландар и изградио још 14 манастира, и тако остао забиљежен као ктитор прве српске духовне заједнице на Светој гори. Сава се вратио у Србију, како би зауставио грађански рат.

У Студеници је 1209. године основао болницу, прву на подручју српске државе.

Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе вјерске и свјетовне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Сава је 1219. изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233. године, да би га потом замијенио његов ученик Арсеније. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренио његов нећак краљ Владислав.

Шта чини један народ? (Из завјештања Стефана Немање)

ЗЕМЉА

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.
Народ чини земља.
Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.
Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.
Чувајте је и љубите. Узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

 КРВ
Као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.
шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.
Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али љуто браните крв своју јер у њој јест крв предака наших.

ГРОБ
Гробови и кости чине народ.
Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ.
А гробља су тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши преци.
Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.
Наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

 НЕБО
Сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.
Горе је све што чекамо.
И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом.
Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.
Само народ који нема душу нема ни свога неба.
 
 ЈЕЗИK
Чувајте језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Језик је тврђи од сваког бедема.
„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада.“
 

ЦРКВА
А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Ту смо исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.
Кад се црква православна зида
Прво душа од греха се вида,
Па се кади тамјаном молитве,
Опасује пасом уздржања
И свијетим причешћем залаже,
Тако само и Господ помаже.

 РИJЕЧ
Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео. Само написана ријеч остаје.
 
 СЛОВО
Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне откуцаје срца.  Оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.
 
 ИМЕ
Чувајте српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена света су колико и ова светачка која сада носимо.
Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава? Биље не би се звало биљем да није Биљане. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Да нам није било Растка не бисмо толико узрасли као народ и опстали као храст ударима времена.

ВJЕРА
Никада нећемо бити већи хришћани ако мање будемо Срби.
Сваки народ и даје нешто хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. на нама је да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вjере.

ПJЕСМА

И пјесма и свирка чине народ. Сваки народ има свој глас и своју песму по којој се познаје. Песму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама песма састављена.
Она је крилати дух и душа човекова и народна. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој

ЛЕТЕТИ МОЖЕ као Анђео. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то песма.
У пјесми душа народна обитава.
Тело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе.

Више о Светом Сави на сљедећем линку:

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava